Ноћас су моје дивне, драге комшије, до 3 изјутра, славиле Светог Луку.
Онако како и доликује правим Србима, искреним православцима: уз обиље ића и пића (са пратећим пијаним повраћањем), мноштва гостију, трештеће "народне" песме, урлање у форми певања, вриштање (ваљда, кад он у`вати њу), тапакање штиклица до спаваће собе, и после 15-ак минута назад...
Солитер се тресао, као у најбољим, херојским данима српске државе.
Све је сијало, као да сви свеци гледају у нас.
Наравно да нико од комшија није спавао: сви смо у својим домовима славили Светог Луку, радујући се слави својих комшија.
Сад шалу на страну: велики Срби и загрижени хришћани овако су прекршили (бар) три Божије и црквене заповести.
И ако се овако прославља слава Свети Лука, као део наше вере, културе и традиције, у предвечерје једног такође веома значајног датума за Србе (ослобођење Београда у Првом светском рату), онда је боље да се слави Ноћ вештица. Мање је богохулно и мање увредљиво за оног ког славиш.
Нема коментара:
Постави коментар