понедељак, 02. март 2015.

#Достојанство је људско право


Безмало свако од нас у неком тренутку имао је неког блиског - члана породице, пријатеља, колегу, комшију - кога су из болнице вратили кући "да умре". Дијагноза је, наиме, била таква да спаса нема, а и да је помоћ прилично ограничена: често ни толика да се страшни болови умирућег од најтежих болести, не могу умањити.

Вратити неког кући да умре. Звучи страшно, а још је страшније то доживети.

Болнице, објективно, немају ни људи ни капацитета за такве пацијенте. Многе породице, па и сами болесници, и траже да се "код своје куће" растану са душом. Пре нешто више од годину дана, тако је умро мој добар пријатељ. Њему је, можда, било лакше што је знао да одлази окружен најмилијима - супругом, децом и мајком... али сам сигуран да њих четворо и дан-данас носе тешке последице тог скоро двомесечног растајања. Уз непроспаване ноћи, цвиљење од страшних болова, губљење у времену и простору, и све оне друге ствари које најтежи болесници и њихове породице свакодневно преживљавају у Србији.

Да ли постоји неко решење, да све то мало другачије изгледа? Постоји BELhospice.

BELhospice је прва специјализована добротворна организација у Србији која пружа палијативно збрињавање пацијентима са малигним болестима у прогресивном, узнапредовалом стадијуму за који је прогноза ограничена.

Акценат је на - добротворна.

Палијативно збрињавање је приступ који побољшава квалитет живота пацијента и породице, суочавајући се са проблемима који прате болести које угрожавају живот кроз превенцију и отклањање патње путем раног откривања и непогрешиве процене и лечења бола и других проблема: физичких, психосоцијалних и духовних. BELhospice се самим тим бави очувањем достојанства умирућег човека.

Акценат је на - достојанство.

Болнице углавном овакве пацијенте препуштају породицама, јер не постоји начин на који болнице могу даље да им помогну. Многи у Србији немају довољно средстава, људства, времена, нити могућности да помогну својим најближима који су у последњим стадијумима болести. У том смислу је веома важна информација за све потенцијалне пацијенте то да су услуге BELhospice-а бесплатне. Рад BELhospice-а се искључиво финансира путем донација и прикупљања средстава.

Акценат је на - бесплатно.

BELhospice је организација која се бори за људско достојанство у процесу умирања.

Од сутра, практично, креће teaser кампања под називом #Dostojanstvo je ljudsko pravo. Њен циљ је да комуницира ову тему и припреми јавност за лансирање BELhospice пројекта на адреси http://fandrejzing.rs/ које треба да уследи 15. марта.


четвртак, 29. јануар 2015.

Синдикати и слична мафија


У реду је. Као и свака друга роба или услуга, и превоз мора да се плаћа. Факат. Не спорим, нити ћу икад.

Али, одакле идеја, право, храброст, образ, безобразлук....штагод... некаквим СИНДИКАТИМА у ГСП-у, да Београђанима прете ОБУСТАВОМ ПРЕВОЗА, зато што:
(1) извршни органи Града, оснивача ГСП;
(2) сам ГСП - генерални директор и одбор директора;
(3) хохштаплерска фирма којој је мафијашким послом уступљена наплата превоза;
нису у стању (нису способни, нису умни...) да обезбеде наплату превоза БАР на нивоу наплате, која је била пре него што су:
(1) сумњивим уговором ангажовали хохштаплерску фирму да наплаћује јавни градски превоз;
(2) почели да туку ("Комунална полиција") и малтретирају (контролори АПЕКС-а) путнике;
(3) неосновано подигли цене превоза, без обзира што заузврат нису пружили адекватну услугу.


Преведено, зна се шта је посао СИНДИКАТА.
А зна се и шта би требало да буде посао градске управе.

Додуше, зна се и које су историјске везе синдиката и мафије, зар не?

Дакле, ако се и једна битанга из иједног синдиката у ГСП одлучи да обустави превоз јер "Београђани не плаћају", моментално има да добије отказ. Град је ДУЖАН да осигура функционисање јавног градског превоза и обезбеди његову наплату.

Овај "захтев" синдиката је подједнако противзаконит, дрзак и безобразан, као и одлука да се смањи број возила у саобраћају и да се на други начин прети Београђанима због лоше наплате превоза.
Док год и један Београђанин поштено плаћа превоз, Град је дужан да превоз организује на најбољи могући начин. Београђани и њихови гости не смеју да сносе последице лоше и неспособне власти у Београду.

уторак, 25. новембар 2014.

Прсти



Увек сам волео лепе, згодне, образоване и културне жене. Оне које држе до себе у сваком погледу. Није да нисам имао ове друге, свакако, али, с њима никад није могло да буде шта "озбиљно", ако се разумемо.

Тешко да се може говорити о типу жене у мом укусу, али, неке заједничке карактеристике биле су: да висина кореспондира с мојом, да је није лакше прескочити него заобићи, да нема канту к`о Вилендорфска венера, да има лепе ноге, а ако су још у глежњеви танки - машала! Боја косе и очију, величина сиса, облик и пуноћа усана, увек су спадали у сферу широке толеранције (иако су коврџице, сисе за у шаку - а моја је прилична - или пуне усне биле "предност", што би рекли послодавци). Овде не говорим о општим захтевима који подразумевају чистоћу и уредност.
Али, колико год та жена била савршена, постојала је једна физичка "фалинка", која је мени реално увек била "апсолутно одустајући фактор": изглед њених прстију.

Јебига, рећи ће неко да сам фетишиста, ама, кратки, ћевапчичасти прсти, нокти шири но ужи, изгрижени или неуредни (сад том списку додајем и ове наказне шпицасте вештачке канџе), и следствено томе кромпири на стопалима - терали су ме у панични бег од те жене. Увек било и биће - мале сисе, ожиљак, салце на стомаку, целулит... све се то могло истолерисати, ако постоје особине које "покривају", а ако те особине нису биле уочљиве на први поглед, ја сам их обично ископавао.

Али, ружни прсти? Никако. Ни с каквим разлогом, ни по коју цену. Никад.

четвртак, 09. октобар 2014.

Oстајте овде... јер, Србија!


Србија је република, која осим лица из ЈКП "Погребне услуге" привремено запосленог у канцеларијама председника Републике на Андрићевом венцу, има и лице, које живи у државном резиденцијалном објекту на Дедињу, себе зове "крљ", а неки медији то лице зову "краљ".

Србија је атеистичка држава, са јасно, уставно, одвојеном црквом од државе, у којој се неформална група ЛГБТ педофила у црним одорама упадљиво меша у сва државна питања, битно утиче на спољну политику и даје суд о стварима о којима је нико не пита, и које нису у њеном опсегу делатности, али притом не слави Бога ком се посветила, већ формално неуспостављено божанство из редова државне власти.

Србија је парламентарна држава, са више странака, чије се чланство сели из једне у другу, чим до тад владајућа постане опозициона, чувајући тако традицију једнопартијске државе, и формирајући посебан сталеж политичара - групу грађана искључиво посвећену свом и себичном интересу своје породице, кумова и пријатеља, као и лечењу личних комплекса и малограђанштине.

Србија је земља високих моралних начела, у којој се сви позивају на правду и правичност, али у свом личном случају не признају ни закон, ни морал, ни људскост.

Дивно је живети у Србији. Остајте овде, јер сунце туђег неба...

уторак, 30. септембар 2014.

Јал су Кобре, јал анимир-даме



"Министар одбране Гашић је рекао да су припадници Кобри који су у том тренутку били са Андрејем Вучићем обезбеђење премијера Србије и да су му само правили друштво".

Лепо. Те исте Кобре грађани плаћају из буџета, да би неком правили друштво?! Као да су анимир-даме, а не припадници елитне војне формације.

То може само керамичар.

субота, 20. септембар 2014.

Die Fahne hoch! Die Reihen fest geschlossen!


Како ексклузивно сазнајемо, на данашњој седници Градског већа Београда, под председавањем Синише Малог, донета је одлука да казна за путнике који нису платили превоз, буде 100.000 рајхсмарака у злату. Од тог износа се 8,53% одмах уплаћује компанији "Апекс солушнс", а остатак на рачун Града.

За све који у року од 7 дана не плате казну, формира се специјални радни логор на простору урбанистичке целине Старо сајмиште. Изменама и допунама ГУП-а, омогућено је да се овај простор (захваљујући донацији инвеститора из УАЕ, који гради "Београд на води") врати у првобитно стање, односно, оно из 1941. године.

Градско веће изразило је жаљење што је због великог броја грађана који избегавају да испуне своју основну грађанску дужност, да плате коришћење градског превоза, принуђено да уведе тростепеност кажњавања: најупорније неплатише превоза биће стрељане у Јајинцима.

субота, 01. фебруар 2014.

Фекетић. Пе-Пе-Вић. Фију-фић


Можда ће мало, неугледно, војвођанско место Фекетић, ни криво ни дужно, бити уписано у уџбенике пропаганде, као изворишна тачка српског наивног политичког спина и парадигма овдашњег политичког опсенарства.


Фекетић је суштински постао познат тек 1997, када је Слоба на "петљи" у близини тог места, отварао једно од епохалних достигнућа модерне државе Србије - деоницу аутопута од Новог Сада ка мађарској граници. Све би то било "дивно и красно" да аутопут, у ствари, није изграђен само за сликање: стотинак метара пре и после "петље". Све остало је, донедавно, било класична магистрала, а аутопут постало тек 15 година пошто је проглашено и свечано отворено као аутопут.

Слична опсена направљена је јуче, када је путнике на истом месту на аутопуту, из снежних сметова извлачила сва сила спасилаца појачана војском. Потенцијално опасна хуманитарна криза завршена је добро, али је ипак искоришћена за самопромоцију. Рекло би се: сјајно је "легла" у оквиру кампање за изборе 16. марта. Да, нормално је да неко из Владе буде ту присутан, и тиме покаже бригу за грађане, али је потпуно бесмислено да било који партијски чиновник, држалац неке државне административне функције, макар формално и највише, издаје наређења како да људи обучени за те послове поступају у конкретној ситуацији. Још је грђе коришћење тога за лични пи-ар, јер је у околностима у којима је сваки секунд битан, једино нормално, логично и рационално - склонити се, не сметати, препустити професионалцима да одраде свој посао, најбрже и најефикасније.

Да, могли су политичари - и спортисти - да буду од користи: рецимо, да кувају и служе чај на месту где су људи избављени из возила евакуисани. Али, то изгледа пи-ар "генијалцима", повученим успехом фотке генерала са бебом у наручју, није пало на памет, или је процењено као недовољно атрактивно.

Друштвене мреже показале су своју моћ: пи-ар акција постала је тема спрдње. А какву ће оцену свему томе дати грађани на изборима - у наопакој земљи Србији, где разум и логика нису стабилне категорије, нико не може да претпостави.